Pozorište „Deže Kostolanji“ Subotica/Kosztolányi Dezső Színház: Vitezovi “Lake male”

Pozorište „Deže Kostolanji“ Subotica/Kosztolányi Dezső Színház

Vitezovi “Lake male”

Režija i scenografija: Andraš Urban

Dramaturzi: Kornelija Goli i Tamaš Olah
Kompozitor: Arpad Serda
Kostimografkinja: Marina Sremac
Asistentkinja kostimografkinje: Senka Ranosavljević
Koreografkinja: Timea Filep
Asistentkinja reditelja: Žofija Serda

Igraju: Timea Filep, Andrea Verebš, Dina Dedović Tomić, Blanka Horvat, Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš

Učesnici video snimaka: Marta Bereš, Emeše Nađabonji, Arpad Mesaroš, Imre Elek Mikeš

Riječ dramaturškinje:

„Posegnuli smo za praoperetom, koja se nije ustručavala od izrugivanja politici ili javnosti, za ironijom. Ovo je šarolika predstava, uspostavili smo šaroliku strukturu sa pesmama, šalama, ali bavili smo se i sopstvenom tradicijom, što je veoma važno. Osvrćemo se na istoriju vojvođanskog mađarskog pozorišta, na baštinu kojoj pripadamo, koja predstavlja organski deo ovog operetskog sveta, što će publika moći da vidi na sceni.”

Tamaš Olah

Riječ reditelja:

Siže predstave staje u nekoliko reči: glumcima je dozlogrdio njihov položaj i formirali su sindikat. Pod rediteljskom imaginacijom, uz improvizacije glumaca, dobija se dvočasovna opereta sa mnogo pesme, igre, humora, ali i ironije. Opereta je popularna forma u mađarskom kulturnom miljeu i specifičan momenat. Ipak, mi nismo izabrali žanr, ja se ne bavim žanrom, niti me zanima, niti mislim da je to bitno pitanje, ali žanr je nastao tokom procesa proba, naravno, uz našu želju da predstavu vodimo u pravcu varijetea.

Često se postavlja pitanje zone komfora, to jeste teško, ali ima izazova u tome da prevaziđeš svoje granice. Veoma brzo shvatimo da smo ušli u rutinu, to ubija naše scene. Rutina je, u stvari, najveći otrov za umetnost. Probijanje određenih ograničenja upravo je protivotrov. Ali pitanje je i o čemu možemo i o čemu smemo da govorimo.

Andraš Urban

Riječ kritike:

(…) Savremeni teatar, barem onaj koji poput „Deže Kostolanjija“ odbija da svede sebe na zabavu za dokonu publiku – ne samo da je odustao od podražavanja života i od tako shvaćene glume nego insistira na potrazi za istinom o tom životu. Današnje istraživačko pozorište preispituje odnose između stvarnosti i teatra ne pristajući da bude imitacija života i pokušava da na umetničke načine u teatru generiše autentičan život. Takvom pozorištu više nisu potrebni glumci izvođači nego glumci kreatori. Da li je, međutim, savremeno pozorište svim svojim segmentima spremno za ovakve izazove, i da li su baš svi glumciu stanju da participiraju u takvom teatru?

(…) Postepeno se, dakle, u Vitezovima ՚Lake male՚ razgrću zavese koje prikrivaju autentično utemeljenje ove pobune u teatru, da bi, posredstvom tipično malograđanskog žanra, na pozornicu stupilo i sve ono što uz taj žanr i tu estetiku logično sledi. Naspram autentično umetničkih preispitivanja istine o životu i stvarnosti, od teatra se danas zahteva da bude zabavan, a sa zabavom ide i zaborav koji lako vodi u samozaborav.

(…) Urban se u predstavi poigravao i vlastitim rediteljskim pristupom teatru. Atraktivnom operetskom koreografijom, koju je osmislila Timea Filep, vešto i promišljeno, ali i samoironično, razgrađivao je svoju rediteljsku svedenost; operetski kupleti sada imaju funkciju songova, a sadržaj njihovih tekstova dobija ironičnu snagu na koju nas je ovaj reditelj navikao. Ujedno, Urban je i autor scenografije: u prvom delu predstave scenski proctor je sveden na praznu pozornicu, dok nas u drugom tri velika platna banalnošću svojih motiva – predeo s drvetom, razigrani jeleni na poljani te fontana na pustoj livadi s plavim nebom kojim krstare oblačići – upućuju na kič kao temelj operetskog pogleda na svet. Na tragu Abrahama Mola i njegove studije „Psihologija kiča – umetnost sreće”, Urban pokazuje kako operetski kič ne samo što čini svakodnevni život prijatnim nego i na koji način teatar, želeći da u kontekstu tiranije tržišta ugodi gledaocu (koji je postao kupac umetnosti), uspostavlja konkretne rituale koji taj život čine lepšim. No, isto tako, reditelj ukazuje i kuda prepuštanje kiču vodi – i umetnike i publiku. Srećom, Andrea Verebeš, Blanka Horvat, David Buboš, Dina Dedović Tomić, a naročito Timea Filep, Boris Kučov i Gabor Mesaroš evidentno nisu glumci koji se pobune protiv teatra kakav pravi Andraš Urban. Ne samo da su iskazali volju i predanost da učestvuju u ovoj „pobuni“ nego su savršeno balansirali između različitih estetika i raznovrsnih zadataka koje je reditelj stavio pred njih, bili su i pomalo zbunjeni pozorišni debitanti, i uspaljeni pobunjenici, ali i sjajni učesnici operetskog spektakla. Svakako su doprineli da nastane nova, odlična i uzbudljiva predstava Pozorišta „Deže Kostolanji“, ali i još jedna tačka scenske smelosti i pameti na sve skromnijoj mapi ovdašnjeg teatarskog života.

Aleksandar Milosavljević

(Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje

Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja)

O reditelju:

Andraš Urban (Senta, 1970) studirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Vlatka Gilića i režirao u Narodnom pozorištu u Subotici. Devedesetih godina napušta studije i vraća se u Sentu da bi 2000. diplomirao u klasi Bore Draškovića. Po završetku studija započinje njegov profesionalni angažman u pozorištu „Deže Kostolanji” u Subotici, čiji je sadašnji direktor. Bogati rediteljski opus Andraša Urbana svedoči o njegovom raznolikom interesovanju i traganju za novim, alternativnim pozorišnim izrazom.

Nagrađen je brojnim i značajnim nagradama na pozorišnim festivalima (Bitef, 1992, Festival alternativnog teatra Mađarske, 2003. i 2004, Sterijino pozorje 2011. i 2016, Infant, 2008) ali svakako treba izdvojiti prestižnu nagradu „Mari Jašai” koja se dodeljuje kao najznačajnija nagrada Mađarske za pozorišnu umetnost čiji laureat postaje 2008. godine.